Rekoh:
moj kapetane sedi,
ovako zaista više ne vredi.

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad pa se bojim:
koračam,
a ko da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a ko da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l’ ja postojim
ili ne postojim ?